Fantom sa Golog otoka na beogradskoj Slaviji

Istorija se na Balkanu retko ponavlja kao farsa. Mnogo češće se vraća kao senka, u novom obliku, ali sa istim temeljnim obrascem. Dok su se u maju 2026. godine oko Slavije odvijali protesti praćeni incidentima, profesor sociologije Jovo Bakić je uoči blokada sa akademskom mirnoćom najavio: „Incidenti se mogu očekivati i danas i svakoga dana.“ Za njega ulično nasilje nije anomalija, već faza u pripremi dublje promene. Ili, kako je sam slikovito rekao, priprema da „obrok na kraju bude ukusan“. Upravo u toj hladnoj ravnodušnosti prema sukobu i ljudskim žrtvama pojavljuje se jeziva istorijska asocijacija. Preko Bakićevih rečenica počinje da se nazire senka njegovog crnogorskog imenjaka Jova Kapičića. Na prvi pogled, poređenje deluje preterano. Kapičić je bio general Udbe, čovek koji je socijalizam gradio silom, logorima i pištoljem. Bakić je univerzitetski profesor, čovek knjige i televizijskog studija. Ali ono što ih povezuje nije biografija, već ideološki refleks: jakobinska logika u kojoj viši cilj postaje važniji od pravila, institucija i ljudskih posledica. Senka obrasca Kada politički protivnik prestane da bude legitimni neistomišljenik, on postaje moralno nelegitiman element društva. Tada se prema njemu više ne primenjuju standardna pravila, već revolucionarna logika „više pravde“. Za Kapičića su to bili informbirovci, a odgovor države bio je Goli otok, ostrvo na kojem je političko prevaspitavanje proglašeno istorijskom nužnošću. Za Bakića je to „mafijaška oligarhija“, sistem koji se, po njegovoj logici, više ne može rušiti običnim političkim sredstvima. Njegovo višegodišnje prizivanje „dugih cevi“, koje danas dobija obrise na beogradskim ulicama, zato ne deluje kao obična politička metafora. Ono otvara prostor za logiku u kojoj revolucionarna pravda postaje važnija od institucija, a politički protivnik prestaje da bude građanin sa pravima i postaje prepreka koju treba ukloniti. Istorija pokazuje da takvi procesi gotovo nikada ne ostaju samo na retorici. Svaka ideologija koja sebe proglasi moralno apsolutnom pre ili kasnije suspenduje pravila u ime „više pravde“. A društva granicu između revolucije i represije najčešće prepoznaju tek onda kada je već pređena. Cena radikalizma Privlačnost ovakve retorike nije teško razumeti. Ona nastaje iz osećaja da institucije više ne proizvode pravdu dovoljno brzo i da je sistem postao zatvoren za običnog čoveka. Upravo zato levičarska radikalna obećanja u kriznim društvima često zvuče zavodljivo. Ali istorijsko iskustvo pokazuje da revolucije retko završavaju društvom slobode koje obećavaju njihovi ideolozi. Mnogo češće završavaju novim oblicima kontrole, političkog prevaspitavanja i ekonomskog urušavanja. Kako bi izgledala Srbija u kojoj bi takva logika postala dominantna politička matrica? Verovatnije kao zemlja izolacije, institucionalnog konflikta i ekonomskog rasula, nego kao društvo pravde. Masovna nacionalizacija, obračun sa privatnim kapitalom i rat sa „neprijateljima sistema“ ne bi proizveli jednakost, već odlazak investicija, urušavanje tržišta i novu društvenu zavisnost od države. Svaki sistem koji je pokušao da suspenduje ekonomska i politička pravila u ime istorijske pravde iza sebe je ostavljao osiromašeno društvo i generacije koje ćute iz straha. Hladna perspektiva Slavija u maju 2026. nije bila samo još jedan protest. Ona je bila ogledalo u kojem se vidi koliko lako legitimni društveni gnev može biti pretvoren u političku energiju koja više ne traži reformu sistema, već njegovo revolucionarno rušenje. Problem sa romantizovanjem sukoba nije u tome što počinje idealima. Problem je što istorija pokazuje da revolucionarni jezici gotovo nikada ne znaju gde se nasilje završava. Aleksandar Čupić Pročitajte još: Zašto zapadni milioni u Srbiji rađaju političke bizarnosti? Ko je ubio značenje reči „student“? Dijalog, a ne ulica: Obesne horde nisu budućnost Srbije The post Fantom sa Golog otoka na beogradskoj Slaviji appeared first on ePančevo.