Stepić: Srpska mora biti spremna na „raspakivanje Dejtona“, prvenstveno u smislu svog statusa i granica

„REPUBLIKA SRPSKA IZMEĐU ISTOKA I ZAPADA – POLITIKA BALANSIRANIH ODNOSA“ – IZLAGANjE MILOMIRA STEPIĆA * Republika Srpska –  donedavno predmet svakovrsnog iživljavanja Zapada, koji se lažno predstavljao kao „međunarodna zajednica“, i njenog donedavnog izaslanika, koji se takođe lažno predstavljao kao „visoki predstavnik“, te SAD, koje se, doduše istinito, predstavljaju kao vodeća svetska sila (još uvek) – po svoj prilici se gotovo preko noći dočepala krhke, nesigurne, ali ipak „zelene grane“ * Hrvatski zahtevi za trećim entitetom, uključujući i njegovu kartografsku konkretizaciju, indikativan su lakmus budućih transformacija „nemoguće države“, pa možda i njene disolucije * Ako BiH ne opstaje, Srpska bi trebalo da zahteva poništavanje postojanja Brčko Distrikta i da u svoj sastav inkorporira najmanje onaj deo koji je vojno držala tokom rata. To je njeno egzistencijalno pitanje. Slično važi i za Goraždanski „prst“ (panhandle). Njegovo postojanje ne samo može dovesti u pitanje saobraćajnu povezanost istočne Hercegovine sa srednjim i donjim Podrinjem, nego i narušavati bezbednost, stabilnost, ekonomsko funkcionisanje i teritorijalnu kompaktnost čitavog istočnog „krila“ Srpske * Ako se „dejtonska konstrukcija“ BiH bude rušila, onda i osnovni princip njene podele 51% Federaciji BiH i 49% Republici Srpskoj prestaje da važi. To znači da bi Republika Srpska opravdano mogla da traži vraćanje u svoj sastav „najsrpskijih“ opština u predratnoj BiH – Drvara, Grahova, Glamoča i Petrovca, kao i prostrane, mahom seoske, brdsko-planinske delove opština Ključ, Sanski Most i Krupa ______________________________________________________________              GLOBALNA geopolitička dinamika donosi temeljno restrukturisanje sveta i brze, gotovo svakodnevne promene, čak i obrte, na (makro)regionalnom planu. Balkan, naročito jedna njegova državolika tvorevina – Bosna i Hercegovina – upečatljiv su primer.              Republika Srpska –  donedavno predmet svakovrsnog iživljavanja Zapada, koji se lažno predstavljao kao „međunarodna zajednica“, i njenog donedavnog izaslanika, koji se takođe lažno predstavljao kao „visoki predstavnik“, te SAD, koje se, doduše istinito, predstavljaju kao vodeća svetska sila (još uvek) – po svoj prilici se gotovo preko noći dočepala krhke, nesigurne, ali ipak „zelene grane“.              Dosadašnje iskustvo, međutim, nalaže maksimalnu opreznost, što podrazumeva i strepnju u pogledu cene tog „salta mortale“.              Ljuljanje „dejtonske konstrukcije“              Hrvatski zahtevi za trećim entitetom, uključujući i njegovu kartografsku konkretizaciju, indikativan su lakmus budućih transformacija „nemoguće države“, pa možda i njene disolucije.              „Sklepana“ u Dejtonu od početka je imala tzv. konstrukcijsku grešku zbog koje je očigledno disfunkcionalna u svakom smislu. Teško je verovati da u novom geopolitičkom kontekstu može čak i prinudom da opstane. Ona je unipolarni geopolitički anahronizam. Stoga je neophodno da Republika Srpska bude spremna na „raspakivanje Dejtona“ i da pravovremeno artikuliše svoje interese, tj. odredi uslove pod kojima će pristati na promene, prvenstveno u smislu svog statusa i granica.              Najnoviji događaji na svetskoj sceni i ključnim regionalnim poprištima projektuju se i u ionako podeljenoj, zavađenoj b-h „avliji“.              Te očigledne promene su učinile da se donekle „ispumpa balon“ muslimanskih/bošnjačkih hegemonističkih, centralističkih i unitarističkih ambicija, sve više protkanih ekstremizmom i militarizmom. Naravno, nevešto zamaskiranih tobožnjim građanskim konceptom i narativom o „funkcionalnoj, jedinstvenoj državi opredeljenoj za EU i NATO“.              Bes, rezignacija i traganje za krivcima trenutno zaokupljaju tzv. političko Sarajevo i čitav muslimanski/bošnjački korpus. Ne prekida se njihovo zabijanje glave u pesak. U kolektivni zaborav potiskuju 1992-gu, nelegalni i neuspešni referendum i na tome zasnovanu Srbima nametnutu nezavisnost BiH. Licemerno sada istrajavaju na opstanku celovite i navodno multietničke BiH, a da su bili protiv opstanka takve Jugoslavije. Milomir Stepić              Njihova nada da će odlazeći Šmit barem svojim poslednjim potezom oduzeti imovinu entitetima i dodeliti je BiH, tj. „državnom nivou“ – još nije ugasla. Štaviše, ne libe se da to lažno predstave potpuno suprotno: kao da imovina već pripada „državnom nivou“ BiH, a prebacuje se u vlasništvo entiteta (naročito projektom Južne gasne interkonekcije)!              Očekujuće teritorijalno prepakivanje BiH              Upravo odlazak Šmita, uz hrvatski zahtev za trećim entitetom i prethodni Dodikov „dil“ sa Amerikancima, doživljavaju se kao „dženaza“ države BiH, najava „raspakivanja  Dejtona“ i „razdruživanje“ Republike Srpske i Federacije BiH. I ne samo njih dve: očigledno je u pitanju opstanak i same Federacije BiH, koja se nesumnjivo neće podeliti na deset njenih (pojedinačnih ili grupisanih) federalnih jedinica – kantona/županija – već shodno etničkom principu na hrvatsku i muslimansku/bošnjačku političko-teritorijalnu jedinicu.              Da li će se to dogoditi na miran način ili uz oružani konflikt?              Mogu li u tom slučaju da opstanu enklavski, u neprijateljskom okruženju, pozicionirani hrvatski krajevi, opštine i naselja u centralnoj Bosni?              Hoće li biti njihovog eliminisanja, uz tzv. etničko čišćenje, i hoće li se spolja u tom trenutku na taj čin pragmatično „zažmuriti“, a potom i „glasno ćutati“?              Podrazumeva li „konačno rešenje“ da se (i na koji način) spoje dva odvojena dela teritorije sa muslimanskom/bošnjačkom većinom – onaj u centralnoj Bosni i onaj u sadašnjem Unsko-sanskom kantonu – te da se na jedva oko 1/4 teritorije BiH konačno stvori celovita, versko-nacionalna muslimanska/bošnjačka „fildžan-država“?              Znači li to da će treći, hrvatski entitet u transformisanoj, ali ipak „pretekloj“, u perspektivi dvočlanoj Federaciji BiH biti jedna federalna jedinica? Ili će se proglasiti nezavisnom državicom, sa opcijom da se hitro pripoji Hrvatskoj? A možda sa sobom povuče i čitavu Federaciju BiH, što bi Zapad „aminovao“ imajući na umu hrvatski, rimokatolički geopolitički i verski nadzor nad muslimanskim/bošnjačkim činiocem?              Kako da se u tom eventualnom prekomponovanju postavi Republika Srpska?              Ona bi trebalo da insistira na neupitnosti svojih granica i statusa. Ali, ne po svaku cenu. Odnosno, trebalo bi to da čini samo u slučaju ako bi „raspakivanjem Dejtona“ bila na gubitku i na njenu štetu se pokušalo „namirivanje“ hrvatskih i muslimanskih/bošnjačkih zahteva (naročito teritorijalnih). A to bi mogla biti realno očekivana i velika opasnost.              U suprotnom – budući da se ustrojstvo i administrativno/političko-teritorijalna organizacija BiH iz osnova menjaju – Republika Srpska bi sa stanovišta svojih interesa trebalo da problematizuje mnoga negativna rešenja doneta 1995. u bazi „Rajt-Paterson“, kao i ona nastajala kasnije arbitražama, nametnutim odlukama, presudama legalnih i nelegalnih sudova i prenošenjem ovlašćenja na BiH od strane i priznatih i samozvanih „visokih predstavnika“.              Štaviše, ako BiH možda nestaje sa političke karte, a Republika Srpska se osamostaljuje i/ili sa Srbijom postaje jedinstvena država, onda zvanična Banja Luka, u stvari, neće ni morati da zahteva vraćanje oduzetih nadležnosti, te ukidanje OHR-a i nametnutih rešenja Ešdauna, Lajčaka, Incka…              Prioriteti Republike Srpske              U prvom redu, Republika Srpska bi trebalo da zahteva poništavanje postojanja Brčko Distrikta i vrati, odnosno reuspostavi teritorijalni kontinuitet prekinut prevarnom arbitražom za oblast Brčkog, a ne kako je trebalo za deo međuentitetske granične linije u oblasti Brčkog. Shodno tome, Republika Srpska bi trebalo da u svoj sastav inkorporira najmanje onaj deo koji je vojno držala tokom rata. To je njeno egzistencijalno pitanje.              Shodno „novoj realnosti“, slično važi i za Goraždanski „prst“ (panhandle). Njegovo postojanje ne samo može dovesti u pitanje saobraćajnu povezanost istočne Hercegovine sa srednjim i donjim Podrinjem, nego i narušavati bezbednost, stabilnost, ekonomsko funkcionisanje i teritorijalnu kompaktnost čitavog istočnog „krila“ Republike Srpske.              Takođe, ne mala potencijalna opasnost postoji i od dve hrvatske periklave – odžačke i oraško-domaljevačke – koje u geostrategijskom smislu predstavljaju transsavski mostobran Hrvatske koji može poslužiti kao „odskočna daska“ za presecanje „Koridora života“ i za ugrožavanje čitavog severnog, suženog pojasa Republike Srpske.              A ako se „dejtonska konstrukcija“ BiH bude rušila, onda i osnovni princip njene podele 51% Federaciji BiH i 49% Republici Srpskoj na koji je srpska strana prisiljena, kao i konkretizacija „mape“ proistekla iz redukovanja teritorije Republike Srpske usled združenog dejstva muslimansko-hrvatskih b-h snaga i regularnih jedinica Republike Hrvatske, uz svesrdnu pomoć NATO, prestaje da važi.              To znači da bi Republika Srpska opravdano mogla da traži vraćanje u svoj sastav „najsrpskijih“ opština u predratnoj BiH – Drvara, Grahova, Glamoča i Petrovca, kao i prostrane, mahom seoske, brdsko-planinske delove opština Ključ, Sanski Most i Krupa. Između ostalog, zato što bi time prevenirala i samu pomisao tzv. političkog Sarajeva da oduzimanjem opština Šipovo i Mrkonjić-grad izvrši pomenuto spajanje centralne Bosne i sadašnjeg Unsko-sanskog kantona na račun Republike Srpske.              (Tribina je održana 27. maja u Pres-centru UN, u organizaciji portala „Sve o Srpskoj“ i „Fakti“, uz podršku Predstavništva RS u Srbiji)     Kategorije: Serbian Point