Kecmanović: Joksimović pevao u Zetri, neki u Srbiji navijali za BiH, ali to ništa ne menja

U SARAJEVU SU ZA UKRAJINU I IRAN, U BANjALUCI ZA RUSIJU, A IMAJU UZAJAMNU EMPATIJU SA JEVREJIMA Miljacka, da je imalo šta da se opeva - učinili bi to Kornelije Kovač, Duško Trifunović... * Željko Joksimović pevao u prepunoj Zetri, a mediji tvrde da su i mnogi u Srbiji na fudbalskom Mundijalu navijali za BiH. U Srpskoj se, međutim, na obe pojave krste sa obe ruke * Zato što su onomad bošnjački tifozi napali Srbina, takođe navijača BiH, i zapalili mu srpsku zastavu koju je on siromah podigao da bi pokazao da je i Srpska dio BiH. Zato što je dr Nele Karajlić, frontmen Zabranjenog pušenja prilikom privatne posete Sarajevu napadnut pred kafanom iz koje je izlazio sa svojim prijateljima među kojima je bilo i Bošnjaka. Zato što nema sporta ni protivnika sa kojim igra reprezentacija Srbije, a da Bošnjaci u Bosni, kao i u Raškoj, ne navijaju za protivnika, makar bio sa drugog kraja sveta... * Joksimovićeva „Miljacka“, ima zaista lepu melodiju, autorsku izvedbu takođe, ali uvek se nasmejem kada je čujem, jer se setim kako ta reka u stvarnosti izgleda. Zimi tanko zamrznuto priobalje, leti, sem uske sredine, žabokrečina, ponekad s proleća i jeseni nabujali potok. Nije čudo što nikad nikom ko je živeo u Sarajevu (Kornelije Kovač, Bodo Kovačević, Duško Trifunović ...) nije palo na um da opeva tu reku. Ima Sarajevo neke čari, ali Miljacka mu to baš nikako nije * Sada muslimani-Bošnjaci za sebe govore da su: „neki novi muslimani“ (eks reis Mustafa Cerić), „ludi muslimani“ (Lagumdžija). E, sada ti „novi“ i „ludi“ Srpsku nazivaju „genocidnom tvorevinom“, Srbe „zločinačkim narodom“ i „lošim ljudima“. Naravno, Srpska im uzvraća ravnom merom, a oni računaju na pristrasnu spoljnu arbitražu - od Cimermanovih instrukcija, Badinterove komisije, OHR-a, revizije Dejtona, Bonskih ovlašćenja. No, otkako je Tramp otkazao „povratak SAD nezavršenim poslovima u Bosni“, koje su obećali Klintonova, Obama i Bajden, uzdaju se u Brisel, preciznije - Berlin (Pariz, London) __________________________________________________________________               Piše: Nenad KECMANOVIĆ               „OVACIJE i emocije u prepunoj Zetri na koncertu Željka Joksimovića 27. 06.“. Ništa neobično za kantautora popularne pjesme „Miljacka“ koja raznježi srca Sarajlija, izvorno u izvedbi Halida Bešlića, a rado je ovdje u društvu zapjeva i Ivica Dačić.               U isto vrijeme, bar prema beogradskim medijima, Srbija na mondijalu navija za BiH.               Šta je normalnije - ako se već nije plasirala tvoja fudbalska reprezentacija – nego da navijaš za komšijsku BiH u kojoj igra i poneki Srbin i još zabije gol?               U Srpskoj se, međutim, na obje pojave krste sa obje ruke. Zašto?               Zato što su onomad bošnjački tifozi napali Srbina, takođe navijača BiH, i zapalili mu srpsku zastavu koju je on siromah podigao da bi pokazao da je i Srpska dio BiH.               Zato što je dr Nele Karajlić, frontmen Zabranjenog pušenja prilikom privatne posjete Sarajevu napadnut pred kafanom iz koje je izlazio sa svojim prijateljima među kojima je bilo i Bošnjaka. Željko Joksimović poželjan u Sarajevu, a Muharem Bazdulj - nepoželjan               Zato što je Muharemu Bazdulju, koji je godinama objavljivao i u Sarajevu i u Beogradu, otkazan angažman u „Oslobođenju“, zbog snimka sa Kusturicom i Handkeom.               Zato što nema sporta ni protivnika sa kojim igra reprezentacija Srbije, a da Bošnjaci u Bosni, kao i u Raškoj, ne navijaju za protivnika, makar bio sa drugog kraja svijeta.               Još u vrijeme Sarajevske zimske olimpijade, velikog uspjeha jedinstvene BiH, zataškana je istraga o tome ko je kumovao novoizgrađenoj dvorani zimskih sportova imenom Zelena transverzala (ZETRA), a ne, što bi bilo  prirodno, „bijela“, „ledena“, „zimska“ ili sl..               Dino Merlin, regionalna muzička zvijezda, privatno namašćija, tokom rata je napisao odu „Da te nije Alija, sunce ne bi sjalo, zvijezde ne bi znale“  i zaklinjao se „nikad više u Beograd“, poslije rata prodaje po tri beogradske Arene.               Zaključak bi mogao da bude da ono što politika razdvaja, muzika i sport spajaju, ali što se toga tiče, trgovci su išli i ispred njih. U toku ratnih nestašica svega i svačega pravili su najprofitabilnije poslove, tajkuni su valjali naftu i oružje, a sitni šverceri preprodavali humanitarnu pomoć. Biznis bez granica, državnih, moralnih ...               U ratnom Sarajevu je jaje koštalo današnjih 10 evra, a tek svježa teletina ... Klali su u parku pored Markala kasno noću za vrijeme policijskog časa, uz tužno mukanje uplašene teladi, a do ujutro je odjekivao jeziv lavež izglednjenih pasa koji su se otimali oko razbacanih crijeva.               Građanski rat je bio skraćena tranzicija, iz koje su izrasli novi bogataši svih bosanskih naroda i narodnosti.               Muzikanti i sportisti došli su poslije njih da bi prešli sa jedne na drugu stranu Andrićeve tanke linije koja dijeli ljubav i mržnju.               Što se mene privatno tiče, davao sam prednost rukometu i košarci, te navijao za Mladu Bosnu jer se u susjednoj ulici nalazio legendarni FIS, centar malih sportova prije nego što je sagrađena Skenderija.               Sa društvom iz ulice išao sam na stadion Koševo samo kada igraju Zvezda i Sarajevo, jer je to bilo više nacionalno-političko nadmetanje u kome je obično pobjeđivao srpski tim.               Poraženi domaćini su onda u nemoćnom bijesu kamenovali autobus sa beogradskom registracijom, parkiran ispred stadiona, ali i one navijačke iz Nevesinja, Gacka, Drvara, Šipova, koje je obezbjeđivala narodna milicija.               A što se tiče muzike, Joksimovićeva „Miljacka“, ima zaista lijepu melodiju, autorsku izvedbu takođe, ali uvijek se nasmijem kada je čujem, jer se sjetim kako ta rijeka u stvarnosti izgleda. Kristofer Landau i Željka Cvijanović               Prozori i terasa iz stana u kome sam odrastao gledaju na nju, dvije zgrade pored je Rektorat Univerziteta, mostom preko Miljacke je kafana u kojoj su se okupljale moje kolege sa obližnjeg fakulteta, tako da je pamtim iz dana u dan kroz sva četiri godišnja doba.               Zimi tanko zamrznuto priobalje, ljeti, sem uske sredine, žabokrečina, ponekad s proljeća i jeseni nabujali potok. Nije čudo što nikad nikom ko je živio u Sarajevu (Kornelije Kovač, Bodo Kovačević, Duško Trifunović ...) nije palo na um da opjeva tu rijeku.               Ima Sarajevo neke čari, ali Miljacka mu to baš nikako nije. Možda kvaka i jeste u tome što je Željko pjesmom Sarajlijama otkrio da je Miljacka prirodna ljepota.               Dakle, eto, radi dobrih odnosa, ako komšijama godi, ljepota i dobrota se mogu uzajamno i izmaštati, kao što se može, tante za kukuriku, i obostrano vrijeđati, provocirati, podbadati, izmišljati, prijetiti.               Muslimani su u onom prvom bili šampioni, žene su se u znak bliskosti i hrišćankama obraćale sa „moja ti“, ili „bo(l)na ne bila“.               Zakucaju na vrata sa skuhanom kahfom da je o njenom trošku kod tebe zajedno popijete. U svakoj nevolji prvi priskoče i nešto doture i ne pitajući treba li. Kada ih, međutim, danas upitate „Gdje se djenuše oni dobri Bošnjani, nagodne komšije ...“, odgovor je: „Nema ih jer ste ih pobili“. Kažu: „Sada su ovo ’neki novi muslimani’ (eks reis Mustafa Cerić),  ’neke paradžematlije’ (reis Husein Kavazović), ’ludi muslimani’ (Lagumdžija).               E, sada ti „novi“, „para“, „ludi“, Srpsku nazivaju „genocidnom tvorevinom“, Srbe „zločinačkim narodom“ i „lošim ljudima“. Naravno, Srpska im uzvraća ravnom mjerom, a oni računaju na pristrasnu spoljnu arbitražu - od Cimermanovih instrukcija, Badinterove komisije, OHR-a, revizije Dejtona, Bonskih ovlašćenja. No, otkako je Tramp otkazao „povratak SAD nezavršenim poslovima u Bosni“, koje su obećali Klintonova, Obama i Bajden, uzdaju se u Brisel, preciznije - Berlin (Pariz, London).               I dok Željko puni Zetru, Dino - Arenu, Srbija navija za reprezentciju jedinstvene BiH, dotle Bošnjaci i Srbi ne mogu da se slože čak ni oko jednog spoljnopolitičkog pitanja koje ne tangira, ili bar ne neposredno, ni entitete ni kantone ni nacije.               U Donbasu, Harkovu, Kijevu i Odesi Bošnjaci su na strani Ukrajinaca zbog saradnje banderovaca i Handžar divizije na Istočnom frontu protiv Sovjeta, iako sa njima ni po čemu drugom ni rod ni pomozi Bog, a „mali Rusi“, dakako, sa „velikim Rusima“. Bošnjaci duboko saosjećaju sa šiitima u Iranu i sunitima u Palestini.               Srbi pak imaju uzajamnu empatiju sa Jevrejima na osnovu sapatništva diljem NDH, te genocida u Jasenovcu, kao i u aktuelnim nevoljma sa muslimanima: Srpsku hoće da ukinu, a Izrael da gurnu u more.                Sa Šiptarima na Kosovu nema sličnog pjevanja i navijanja ali, kako primjećuje Muharem Bazdulj, „Prije će se pomiriti Srbi i Albanci nego Srbi i Bošnjaci“. Kažu da je uzrok baš „narcizam malih razlika“: nacionalno ime Muslimani zamijenili su za Bošnjaci da bi se predstavili kao starinci i domaćini u Bosni; u osnovi isti srpski jezik, nazvali su bosanskim da bi imali drugačiji; neprestano iskazuju teritorijalne pretenzije na Srpsku; pozivaju se na brojčanu većinu kao osnovu neravnopravnosti druga dva naroda; izmišljaju svoju bogumilsku etnogenezu samo da ne bi bila hrišćanska, mahom pravoslavna; odbili su i Beogradski, i Ohridski, i Lisabonski sporazum, a Dejtonski zovu ludačkom košuljum, iako je sve bilo hoću pa opet neću; Srpsku nazivaju „manji entitet“, „republika šumska“, „genocidna tvorevina“, i Srbe lošim narodom; ističu da je im je oduvijek sve zlo dolazilo iz Beograda, biće otkad su srpski ustanici istjerali dahije Aganliju, Kučuk Aliju, Mula Jusufa i Fočić Mehmedagu.  Nenad Kecmanović               I na sve to ultimativno hoće jedinstvenu Bosnu! Mazohizam? Štokholmski sindrom?               Ne, samo želja za osvetom za poraz u građanskom ratu koji su sami politički izazvali. Čežnja za pustim turskim vaktom, koju su im podgrijavali Klinton, Erdogan, ajatolasi, kancelari. A oni - obećanje je ludom radovanje.               Kada se Dodikova politika uklopila u Trampovu i njegov broj 2 u Stejt departmentu našao vremena i strpljenja da od Željke Cvijanović sasluša srpsku stranu medalje, uzviknuo je: Dobro da niste poludjeli sa svima njima.               E, a sada, kada je izgledalo da se pod vođstvom Amerike okreće list Zapada prema BiH, EU, koja jeste u ekonomskom padu i u  političkom rasulu oko Ukrajine, jer Poljska, Češka i Slovačka neće da uludo rasipaju pare, valjda ohrabreni porazom Orbana pružaju grčevit otpor.               U PIK-u se užurbano traga za kompromisom, koji će, budimo realni, kao i svaki kompromis kompromitovati polazna stanovišta obje strane. Barem u naredne dvije godine do navodnog gašenja OHR-a, ostaće za sada samo v.d. v.p. kompromisni Luis Krišok, ili će po prvobitnom stavu SAD, to postati Landi, ali će po volji osovine Berlin-Pariz-London i satelita u Briselu zadržati makar i uslovna bonska ovlašćenja.               Na grbavom bosanskom terenu više se bave oktobarskim izborima. U strahu od zahuktalog Dodika, koji sa kompaktnim timom Željka-Savo-Igor bije bitku sa nejakom i razjedinjenom opozicijom, SDA i Trojka već brinu da će, u saradnji sa Čovićevom HDZ, preuzeti dominaciju i u zajedničkim organima.               Jedino rješenje vide u tome da Hrvatima ponovo izaberu člana Predsjedništva BiH. Kad već više ne mogu Komšića, onda Slavena Kovačevića. Ovaj nema Zlatne ljiljane, ali je po ocu, ipak kakav takav - Hrvat.               Sve u svemu, švercanje, loptanje, navijanje i pjevanje – kod kuće ili u gostima u susjednim državama - može i da se nastavi, ali ni to ništa ne mijenja u suštini odnosa u BiH.                 https://sveosrpskoj.com/2026/07/12/kecmanovic-joksimovic-pjevao-u-zetri-...     Kategorije: Šta to pišu?