Investicioni urbanizam : Kad prestaje pohlepa?

Kad prestaje pohlepa? Da li ćemo zaustaviti urbanizam koji služi isključivo profitu i interesu investitora pre nego što opština  izgubi svoj identitet, a zauvek nestane ono što je sva mesta naše opštine činilo posebnim: zelenilo, mir i kvalitet života prilagođen porodici. Naravno da je 21. vek. Naravno da mesta treba da se razvijaju, da se grade novi stanovi i unapređuje infrastruktura. Ali razvoj nije kada porušite sve što je postojalo, posečete svako stablo, izlijete beton od ograde do ograde i budućim generacijama ostavite naselja bez hlada, vazduha i identiteta. To nije razvoj. To je devastacija prostora i nasilje nad prirodom i ljudima. Drveće prvo pada Prvo što mnogi investitori urade kada preuzmu parcelu jeste da poseku drveće. Nestaju krošnje stare decenijama, dvorišta, bašte i travnjaci. Ono što je raslo pola veka nestane za tili čas, jer drvo smeta bageru, parkingu ili još jednom stanu. Kasnije se, reda radi, posadi nekoliko ukrasnih žbunova, postavi nekoliko žardinjera ili plastična zelena ograda koja imitira bršljan. Sve to postane „zelena površina“ na promotivnim fotografijama.  Ali to nije zelenilo. To je dekor. Pravo zelenilo ne čine žardinjere i ukrasni žbunovi, već odrasla stabla koja stvaraju hlad, prečišćavaju vazduh i čine naselja prijatnim za život. Foto: Pazovačke.rs/ autentična slovačka kuća u Staroj Pazovi Opština gubi svoje lice Opština ubrzano gubi svoj identitet i autentičnost. Njenu prepoznatljivost činile su porodične kuće, velika dvorišta, bašte, široke ulice sa bogatim krošnjama i klupama u njihovom hladu. Danas se kuće prodaju i ruše, čak i kada su relativno novije gradnje, drveće se seče, a na njihovom mestu niču višespratnice nalik kruzerima, često predimenzionisane kako bi se prodao svaki mogući kvadratni metar. Za svega nekoliko godina čitava ulica pretvara se u betonski koridor bez hlada, zelenila i identiteta. Foto: Pazovačke.rs/ „švapska“ kuća i pored nje zgrada bez zelenila u Novoj Pazovi Čak i kada bi se novo drveće odmah posadilo, ljudski vek je prekratak da većina nas dočeka da ono izraste u stabla kakva su posečena. Ono što je priroda stvarala pedeset ili više godina ne može se nadoknaditi za jednu ili dve decenije. Infrastruktura ne prati gradnju Broj zgrada raste, ali vodovodna i kanalizaciona mreža, saobraćaj, škole i ambulante ostaju isti. Vrtići se gotovo i ne grade. Umesto toga koriste se privatni objekti koji često nisu ni projektovani niti namenjeni za boravak dece. Parking mesta nedostaju, saobraćaj postaje sve nepodnošljiviji, a zelenih površina je sve manje. Očigledno je da postojeća infrastruktura ne može da podnese ovakav intenzitet gradnje. U takvim okolnostima izdavanje novih građevinskih dozvola nije razvoj, već neodgovorno prebacivanje posledica gradnje na građane i buduće generacije. Odgovornost nije samo na investitorima Interes investitora je jasan-da izgrade što više i zarade što više. Ali neko donosi urbanističke planove. Neko izdaje građevinske dozvole. Neko određuje spratnost. Neko procenjuje da li postoje dovoljno široke ulice, parking, vodovod, kanalizacija i zelenilo. To je odgovornost lokalne samouprave. Vlasnike porodičnih kuća ne treba osuđivati. Mnogi su primorani da prodaju svoje kuće kada ostanu okruženi višespratnicama i izgube uslove za normalan život. Odgovornost je pre svega na onima koji su dozvolili da čitave ulice dođu u takvu situaciju. Pogotovo u Staroj i Novoj Pazovi i Banovcima. Foto: provatna arhiva/ naselje u Starim Banovcima umesto porodičnih kuća bez zelenih površina Institucije moraju da štite javni interes Ne treba očekivati da investitor sam sebi smanji profit. Zato postoje urbanistički planovi, stručne službe i institucije, da postave jasne granice i zaštite javni interes. Kada te granice ne postoje ili se ne poštuju, posledice nisu samo nove zgrade, već nestanak zelenila, preopterećena infrastruktura i trajni gubitak identiteta naših naselja. Posebno zabrinjava što se u pojedinim slučajevima ni mišljenje Zavoda za zaštitu spomenika kulture ne traži, iako zakon to nalaže. Tada više ne govorimo o razvoju, već o sistemskom urušavanju prostora u kojem živimo. Razvoj mora imati meru Ovo nije poziv da se zaustavi gradnja, već zahtev da razvoj konačno dobije meru. Da se ne dozvoli da profit bude važniji od javnog interesa. Da se gradi samo onoliko koliko postojeća infrastruktura može da podnese, obezbedi dovoljno zelenih površina, sačuvaju odrasla stabla kada god je to moguće….. Građani imaju pravo da znaju ko, na osnovu čega i u čijem interesu donosi odluke koje trajno menjaju izgled njihovih ulica i kvalitet njihovog života. Opština nije plen. Ulice nisu roba. Drveće nije prepreka razvoju. Kada nestane poslednje dvorište, kada bude posečen poslednji drvored i kada između zgrada više ne bude moglo da se vidi nebo, biće kasno da se pitamo gde su nestala tipična sremačka naselja kakva smo poznavali. Zato pravo pitanje nije da li će se graditi, već da li ćemo smoći snage da zaustavimo urbanizam koji služi isključivo profitu, pre nego što naša vojvođanska mesta postanu neprepoznatljiva, a zauvek nestane ono što ih je činilo posebnim, zelenilo, mir i kvalitet života prilagođen porodici.   The post Investicioni urbanizam : Kad prestaje pohlepa? appeared first on PAZOVAČKE.